Primer iz običajnog srpskog kalendara, poznatijeg kao Poklade koji se pada svakog dvadeset i šestog dana u mesecu februaru.

Danas se poklade uglavnom vezuju za početak hrišćanskog obeležavanja velikog posta uoči Uskrsa. Poslednja nedelja pred vaskršnji post zove se „bela nedelja”, a poslednji dan ove nedelje „bele” ili „sirene” poklade (Velike ili Završne poklade, Proštene poklade, Proćke, Pročka, mesopust, siropust). Obično su ovo dani puni pesme, šale i radosti, ali i izraženog htoničnog karaktera. Dan počinje iznošenjem hrane i paljenjem sveća na groblju, na grob pokojnika umrlih u periodu od prethodnih poklada ređa se hrana bele boje, kadi i namenjuje rečima: “sve belo, danas, na ovaj dan, neka se vidi mojima…”. Zatim se u kućama priređuje gozba bogata mrsnim jelima, naročito đakonijama mlečnog porekla.

Čitave nedelje pred početak uskršnjeg posta – „Pročke“ – išlo se u goste kod rođaka i bliskih članova porodice (kumovi, tast i tašta) i tražio oprost zbog eventualnih zameranja učinjenih tokom prethodne godine. Mlađa osoba se ponizno obraćala starijoj, jer se mladima moglo da desi da zbog neiskustva, namerno ili slučajno, pogreše u ophođenju sa starinama.

Sa početkom posta započinjali su i setveni radovi na polju, oranje njiva i zasad poljoprivrednih kultura; ispraćana je zima i obeležavan je dolazak proleća. U svesti seljaka rodnost je prigodnim magijskim obredima trebalo osigurati od groma, grada, suše ili poplave prinošenjem žrtve višim silama, šta i jeste oličavalo paljenje ritualnih vatri. Nije dolazilo u ozbir propuštanje izvršenja neke od propisanih radnji, jer se time dovodila u pitanje uspešnost godišnjeg berićeta u voću, povrću i drugim proizvodima.

Ne pali se slama, kao nekada (nema je u seoskim domaćinstvima kao u prošlosti, jer je sve manje stoke kojoj se stavljala kao prostirka), već je zamenjena senom. Slama je dobro gorela i davala veći plamen, dok plamen sena danas prati gust dim. Ipak, seljani ne odustaju od davnašnjih običaja i produžuju im život u donekle izmenjenim okolnostima. Deci i mladima se događalo da oprle veđe i kosu, a izgled bi dodatno promenili i mazanjem gareži sa ugaslih vatri po licu. Stariji u snazi prepuštali su mladima neobuzdano radovanje, sačekavši da utihne vatrena jara, pa bi onda, ali najmanje tri puta u oba smera, preskače se vatra, prelazise isti put i izgovaraju prigodne reči – sve vreme gromko je odjekivalo: „Koliki glas, toliki klas“!

(Todorović i Zdravković, 2012)