Veoma omiljeni skupovi za razonodu omladine jesu takozvane sedenjće. Deset do petnaest devojaka dogovore se i najme jednu zasebnu kuću ili sobu, pa se tu skupe, nalože oganj, kuvaju, spremaju.

Ako je sedenjća u petak uveče kada one ne rade ručne radove, onda je naročito veselo. Momci im dolaze sa sviračima, i onda nastaje pevanje, igranje i preskakanje vatre pred kućom. U ranu jesen sedenjće mogu da se drže i napolju spram mesečine.

Devojke nameste sovru, svi posedaju na „malenkija stoličetija”, pa se časte.

Domaće igranke drže se o krsnom imenu i o strižbi, prilikom prvog potsecanja kose detetu. Taj čin vrši kum, i to na drvniku. Posle obavljepog čina detinji deda i baba ako ix ima, ili najbliži stariji srodnici, povedu oko deteta kolo koje zaviju tri puta. Veselje je vrlo veliko. Peva se i igra neki put do zore. Ali usled troškova, u vreme pred rat tu svečanu strižbu održavali su samo imućniji ljudi. Običaj je nesumnjivo ostatak inicijacije.

Ha Đurđevdan se ustaje pano, ode se u polje, pa ce bere poljsko cveće i svakojake trave, od čega se posle pletu venci. Po jedan venac odredi se da se stavi na vrat ovci i jagnjetu koji prvi izađu na zagon (prolaz kroz koji se puštaju ovce radi muže). Tora dana se mnogo igra. (Janković i Janković, 1949)

Nišavske igre se obično sastoje iz četiri, osam, dvanaest, retko više taktova za ponavljanje. Kod dobrog svirača takt je veoma naglašen, što npi aritmičnom odnosu između igre i melodije služi kao sredstvo za odbrojavanje igračkih taktova. Najčešći je dvočetvrtinski takt, ali ima i tročetvrtinskih (triosminskih), od kojih je naglasak na svakom trećem udaru: Ima i poliritmičkih kombinacija: 3/8 + 4/8 (Drdavka, Devla); 3/8 + 5/8 (Jove, Jelke tavničarke); 4/8 + 5/8 {Boli Janu) i dr.

Od muzičkih instrumenata u istočnom delu nišavske oblasti upotrebljavale su se za igre gajde, uz koje je uvek išao tupan: zatim duduk; izuzetno dvojnice (dvojanke). U vreme pre rata violina, koja je iz ciganskih muzičkih družina počela da ulazi u narod pod imenom ćemane, ćemanče. Ima velikih veštaka u sviranju na narodnim sviralama. U zapadnom delu Nišave harmonika je potisnula čak i violiiu i klarinet koji su Ciganima neobično dragi. U nišavskoj oblasti, kao i u drugim krajevima Srbije, narod je neobično pitom i pristupačan. Istraživačima narodnih igara, pored obilate rpađe, pruža mnogo istinske prijatnosti u neposrednom dodiru sa narodom. Otvorepost, srdačnost, naivna radoznalost, neproračunata uslužnost, nedvosmislena predusretljivost — susreću čoveka na svakom koraku. (Janković i Janković, 1949)